putovanja trutovanja
Vrlo često sam na putu - što poslovno, što privatno. I uglavnom putujem autobusom. Razlog tome je .... što ne vozim, što nemam auto i što na taj način sebe štedim odgovornosti da nekog ne zgazim samo zato što sam umorna od posla. Uglavnom kad putujem volim da ćutim i gubim vreme uzaludno. Uvek se pitam
kako uopšte uspe da mi prođe vreme. Nekad je taj proces toliko spor da mi dođe da udaram po sedištima, a nekad prođe kao da se nije ni desilo.
Najgore mi je kada me neko potakne da razgovaram sa njim/njom. Uh, što to mrzim! Obavezna pitanja su:"A čime se Vi bavite?" u sebi obavezno pomislim: "Zar već toliko matoro izgledam da su starije gospođe počele da mi persiraju!!". Naravno, tu uvek nabacim jedan socijalni osmeh i odgovorim na pitanje što šturije mogu kako bih tu negde zaustavila razgovor.
Onda zaćutim... ćutim par minuta dok mi kroz glavu ne prođe misao da sam ja možda malo nepristojna što ne odgovaram na dobru volju osobe pored sebe da me upozna malo bliže. Par minuta se dvoumim da li mi je uopšte pametno da trošim vreme i energiju na osobu koju vidim tad i nikad više.... onda shvatim da sam namćor i da nema smisla! OK: "A čime se Vi bavite? Gde živite? Idete nekome u posetu?...." i tako krene... pitanje, po pitanje, osmeh po osmeh, saznanje da ti je sa nekim nešto slično ili dijametralno različito.... i zamislite - prođe pet sati putovanja! Što je najgore: pomislite da bi bilo lepo istu osobu videti opet u autobusue kada se vraćaš i da bi to bio pravi presedan!
Ali mi se nikad zaista nije desilo da istu osobu sretnem dva puta na različitm putovanjima... i pitam se da li će mi se ikad desiti da vidim osobu koja će mi 200 puta reći:"Izvinjavam se mlogo se izvinjavam"...
Odavno vec ne putujem autobusom, a naputovala sam se vala....
Ne volim ni ja takve razgovore, ali se desavalo i da se ponekad lepo ispricam sa nekim. Mada, retko :)